Три цвета и 11.11
dz4ngrizalosaur — 09.11.2021Заранее прошу прощения, что песни не переведены на русский язык.
11.новембра се обележава Дан примирја у Великом рату.
11 ноября отмечается День примирения в Великой войне.
Колачић / Наталијина рамонда
Колачић је цвет симбол сећања на српске војнике пале у Великом рату. Србија је као Наталијина рамонда, цвет који иако је потпуно сув оживи када се залије са мало воде. Цвет расте у Србији и северној Грчкој, расте и на Кајмакчалану, планини на којој су се водиле битке против Аустроугара, Немаца и Бугара.
Колачич / Рамонда Наталии
Колачич - это цветок, символ памяти сербских солдат, павших в Великой войне. Сербия похожа на Рамонду Наталии, цветок, который хоть и полностью засох, но оживает, когда его поливают небольшим количеством воды. Цветок растет в Сербии и на севере Греции, он также растет на горе Каймакчалан, где велись сражения против австро-венгров, немцев и болгар.
Песму је написао мобилисани песник, а посвећена је српским војницима сахрањеним у водама острва Керкира (Крф). После албанске голготе коју су прошли, јер је Бугарска ушла у рат на страни Немачке и напала Србију, исцрпљени и гладни војници су нашли уточиште на острву Керкира. Многима није било спаса, али се српска војска, као цвет наталијина рамонда, дигла из мртвих и победила.
Песня написана мобилизованным поэтом и посвящена сербским солдатам, захороненным в водах острова Керкира (Корфу). После Албанской Голгофы, через которую они прошли потому что Болгария вступила в войну на стороне Германии и напала на Сербию, измученные и голодные солдаты нашли убежище на острове Керкира. Для многих не было спасения, но сербская армия, как цветок Рамонда Наталии, воскресла и победила.
Плава гробница
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.
Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.
Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.
Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!
Милутин Бојић (1917)
Мак
Овај цвет је симбол сећања на британске, аустралијске, канадске и новозеландске војнике који погинули у Великом рату.
Сада је симбол и за погинуле војнике у свим ратовима.
Мак
Этот цветок - символ памяти солдат Великобритании, Австралии, Канады и Новой Зеландии, погибших в Великой войне.
Теперь это символ павших воинов во всех войнах.
Песму је написао војни доктор, после посете војном гробљу, на пољу у Фландрији. Прво цвеће никло на пољима је био црвени пољски мак, тако је и цело војничко гробље било прекривено црвеним цветовима.
Песня была написана военным врачом после посещения военного кладбища в поле во Фландрии. Первыми цветами, которые прорастали на полях, были красные маки, поэтому все военное кладбище было покрыто красными цветами.
In Flanders Fields
In Flanders fields the poppies blow
Between the crosses, row on row,
That mark our place; and in the sky
The larks, still bravely singing, fly
Scarce heard amid the guns below.
We are the Dead. Short days ago
We lived, felt dawn, saw sunset glow,
Loved, and were loved, and now we lie
In Flanders fields.
Take up our quarrel with the foe:
To you from failing hands we throw
The torch; be yours to hold it high.
If ye break faith with us who die
We shall not sleep, though poppies grow
In Flanders fields.
John McCrae (1915)
У пољима Фалндрије
У пољима Фландрије, где мак цвета
Између крстова, који стоје ред по ред,
Означавају наше место; а на небу
Шеве још увек певају храбро, лете,
Док грме топови под њима.
Мртви смо. Пре неки дан
били смо живи, осећали зору,
гледали излазак Сунца
волели и били вољени, а сад... сад лежимо
у пољима Фландрије.
Борите се с непријатељем!
Вама, из наших палих руку дајемо
бакљу; нека буде ваша и држите је високо
Јер, будете ли вероломни према нама који изгинусмо -
нећемо спавати,
иако мак цвета у пољима Фландрије
Плави различак
Цвет боје неба, посвећен палим француским војницима у Великом рату. На пољима западног фронта која су преорале гранате никао је плави различак. Једна песма га описује као лепог, храброг и пркосног, као цвет који пружа наду јер је никао на најстрашнијем месту.
Василек синий
Цветок цвета неба, посвященный павшим французским солдатам в Великой войне. На полях западного фронта, вспаханных гранатами, проросли цветы, это был василек синий. Одна песня описывает его как красивого, храброго и дерзкого, как цветок, вселяющий надежду, потому что он вырос в самом ужасном месте.
Песникиња Адриен Блан-Пердије је написала збирку песама посвећену Великом рату. За њу је рат фатална жена у црвеној хаљини са ватром уместо косе. Она привлачи мушкарце који остављају све и крећу у борбу. Женски поглед на рат.
Поэтeсса Адриан Блан-Пердье написала сборник стихов, посвященных Великой войне. Для нее война - это роковая женщина в красном платье с огнем вместо волос. Она привлекает мужчин, которые бросают все и отправляются в бой. Женский взгляд на войну.
La guerre a passé sur la plaine
Avec sa robe rouge et ses cheveux épars !…
Les jeunes hommes l'ont suivie
Et les jeunes filles n'ont plus d'amoureux !…
La guerre a descendu le versant des collines,
La bouche fiévreuse et les yeux en feu…
Et sans voir les larmes des femmes,
Les hommes ont couru sur ses pas.
La guerre triomphante et jamais assouvie
Court sur nos champs et sur nos bois,
Et sa voix haletante appelle
Les jeunes hommes au combat.
Tremblants, éperdus, hors d'haleine,
Ils vont, abandonnés à son pouvoir fatal ;
Ils veulent cueillir la fleur de ses lèvres
Dont le parfum donne la mort !
Adrienne Blanc-Peridier (1915)
War swept across the plain
Dressed in red, her hair aflame !…
The young men followed her, every one
Leaving their girl friends all alone !…
War raced down the hillsides,
With feverish mouth and red eyes …
Heedless of the women who wept,
The men followed her every step.
Triumphant, insatiable, war
Runs thru' the fields and across the forest floor,
Her seductive voice exhorting the men
To join her in battle again and again.
Shivering, exhausted, out of breath,
Regardless of the smell of certain death,
They follow war, surrendering to her fatal powers
Eager to pick her lips' toxic flowers!
Translated by Lucy London, 11th and 12th October
2015
Још једна земља савезница је била Руска Империја. Колико ми је познато њени војници пали у Великом рату се не помињу много у својој домовини и земљама насталим из ње.
Један од споменика војницима РИ палим у Великом рату се налази у Солуну. Споменик су 1919.године подигли преживели војници Радног батаљона.
Еще одной союзной страной была Российская Империя. Насколько мне известно, ее солдаты, павшие в Великой войне, мало упоминаются на их родине и в странах, вышедших из нее.
Один из памятников воинам РИ, павшим в Великой войне, находится в Салониках. Памятник воздвигнут в 1919 году уцелевшими бойцами трудового батальона.
У комплексу савезничког војног гробља у Солуну, поред српског војничког гробља сахрањени су војници Руске Империје пали на јужном фронту. Борили су се раме уз раме са војницима из Индокине, Француске, Сенегала, Енглеске, Италије, Србије, Грчке и Индије.
Занимљиво је да је енглеска команда издејствовала да се руска бригада премести на исток Грчке и више не буде у додиру са српском војском уз коју се борила од 1915.године.
В комплексе союзного военного кладбища в Салониках, рядом с сербским военным кладбищем, похоронены павшие на южном фронте воины Российской Империи. Они сражались бок о бок с солдатами из Индокитая, Франции, Сенегала, Англии, Италии, Сербии, Греции и Индии.
Интересно, что английскому командованию удалось перебросить русскую бригаду на восток Греции и что бригада больше не контактирует с сербской армией, с которой вместе сражалась с 1915 года.
«У Краљевини Југославији је 1935. године наређено 46. пешадијском пуку да тражи тела погинулих руских војника на нашој територији. Нађена су тела 387 официра и војника, који су 24. маја 1935. године сахрањени у капели у склопу Споменика руске славе у Београду на коме пише: „Вечна слава императору Николају Другом и два милиона руских војника Великог рата“. У основи споменика налази се гробница руских војника погинулих на Солунском фронту, официра и редова руских батерија који су дали своје животе у одбрани Београда, као и посмртни остаци четворице руских ратних заробљеника које су стрељали Аустријанци у Горажду, затим двојице морнара са брода „Тираспољ“ погинулих код Кладова и око сто руских војника преминулих у болницама.» Бошко Антић.
«В Королевстве Югославия в 1935 году 46-му пехотному полку было приказано искать тела погибших русских солдат на нашей территории. Обнаружены тела 387 офицеров и солдат, захороненных 24 мая 1935 года в часовне Монумента русской славы в Белграде, на которой написано: «Вечная слава императору Николаю II и два миллионам русских солдат Великой войны». В основании памятника находится могила русских солдат, погибших на Салоникском фронте, офицеров и рядовых русских батарей, отдавших свои жизни при защите Белграда, а также останки четырех русских военнопленных расстрелянных австрийцами в Горажде, затем два моряка с корабля «Тирасполь» убиты под Кладово и около сотни российских солдат умерли в больницах ». Бошко Антич.
Не знам да ли постоји цвет који симболизује сећање на војнике Руске Империје пале у Великом рату.
Я не знаю, есть ли цветок, который символизирует память воинов Российской Империи, павших в Великой войне.
|
</> |