Видовдан

Константин Михајловић, обично име и презиме за Србина, али он је био човек врло необичне судбине. Рођен је 1435 године у Островици код Новог брда. Рано је остао без родитеља, имао је рударско и војно искуство и сигурно је био писмен. 1453 је био српски војник племића Јакше Брежичића који се борио уз Турке код Цариграда, а две године касније постаје турски заробљеник. Присиљен је да пређе у ислам, али је остао тајни хришћанин. Био је јаничар на султановом двору, са турском војском је прошао сва освајања у Европи. Временом постаје официр и заповедник града Звечај на Врбасу. Ту га заробљавају Мађари...
Одлази у Пољску и ту пише књигу о својим искуствима у Турској. Дело се највероватније звало «Летопис о турској управи», али је временом дело названо «Јаничарове успомене». Дело је написано са намером да упути краља Пољске у то ко су Турци и како да их победи.
Поред упутства Пољацима за борбу против Турске, Србима је оставио текст песме на мраморном стубу, песме посвећене Косовском боју и њеним јунацима.
Константин Михайлович, обычное имя и фамилия для серба, но это был человек очень необычной судьбы. Он родился в 1435 году в Островице недалеко от Нови Брдо. Он рано потерял родителей, имел горный и военный опыт и, безусловно, был грамотен. В 1453 году он был сербским солдатом дворянина Якши Брежичича (имя этого человека интересно для русских), воевавшего вместе с турками под Константинополем, а через два года попал в турецкий плен. Он был вынужден принять ислам, но оставался тайным христианином. Был янычаром при султанском дворе, прошел все завоевания в Европе с турецкой армией. Со временем он стал офицером и комендантом города Звечай на Врбасе. Там он попадает в плен к венграм...
Он едет в Польшу и пишет книгу о своем опыте в Турции. Произведение, скорее всего, называлось «Хроника турецкой администрации», но со временем произведение получило название «Воспоминания Яничара». Работа была написана с намерением проинструктировать короля Польши о том, кто такие турки и как их победить.
Помимо указания полякам как воевать против Турции, он оставил для сербов текст поэмы на мраморной колонне, поэмы, посвященной Косовской битве и ее героям.

Песма посвећена Кнезу Лазару и спрским војницима страдалим на Видовдан у Косовоском боју.
Песня, посвященная князю Лазарю и сербским солдатам, погибшим на Видовдане во время Косовской войны.
Човече који српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово,
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног као стег,
видећеш како посред поља управно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими,
и размотри речи које ти преносим,
и из тога ћеш разумети због ког узрока
и како и зашто ја стојим овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда бејаше велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
доброразумља пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и миловање ништих,
скрбних миловање и утешитељ,
који воли све што хоће Христос,
коме иде сам по својој вољи
и са свима својим безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени златом и камењем драгим украшени,
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и заштитник,
мудро приводи духовне јагањце
да у Христу добро скончају
и приме мучења венац
и вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
скупа с добрим и великим господином,
добром душом и вером најтврђом,
као на красну дворану и многомирисану храну
на непријатеља се устремише
и праву змију згазише
и умртвише дивљу звер и великог противника
и неситога ада свејадца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василсково,
па са њима и не мало других.
О чудеса Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о љубими,
до сама рука тога убице, сина Амуратова,
И све ово речено сврши се
лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак,
а час је био шести или седми,
не знам, Бог зна.
Деспот Стефан Лазаревић
Подебљане су речи које се налазе на детаљу старог текста.
Слова, найденные в деталях старого текста, выделены жирным шрифтом.
Дела Константина Михајловића су делила његову судбину, за Пољску он није пољски писац јер је Србин, за Србе није српски писац јер је писао на пољском...
Произведения Константина Михайловича разделили его судьбу, для Польши он не польский писатель, потому что он серб, для сербов он не сербский писатель, потому что писал по-польски...
|
</> |